Ekološka matematika: 2+2-2=6

Intervju sa prof. dr Jordanom Aleksićem, predsednikom Saveta Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura

Kakva je geneza vaših interesovanja i ideja, koja je rezultirala ulaskom u sistem visokog obrazovanja i osnivanjem Fakulteta za primenjenu ekologiju „Futura“?

Priča je započeta još devedesetih godina, ne kao inicijalna ideja pravljenja brenda fakulteta, nego kao civilna, aktivistička priča. Moja geneza ide od Mladih istraživača, preko Istraživačke stanice Petnice, pa do Future, kao treće karike u lancu mojih interesovanja. Od velikog je značaja upravo Petnica, jer to nije institucija genijalnih ljudi, nego institucija radoznalosti, koja je ključ ka otvaranju prema novim saznanjima. Radoznalost je u potpunosti skrajnuta u našem sistemu obrazovanja. Taj sistem je linearan, praktično se ne menja već decenijama, a tom sistemu je neophodna revolucija. Ne reforma, jer to krpljenje obrazovnog sistema pokazuje slabe domete, nego upravo – revolucija. Za to vreme, neke druge bitne stvari, kao što je, na primer, tehnologija – nezaustavljivo napreduju, menjaju se na bolje, a inovativnost je najslabija tačka našeg obrazovnog sistema. Nauka se vremenom podelila na dva sektora, na prirodne i društvene nauke. Ta distinkcija je nekako pocepala nauku, a savremena nauka ne može opstati u toj i takvoj dihotomiji. Ona mora da se reintegriše, filozofsko mišljenje mora rezultirati ostvarenjem prave interakcije u obrazovanju i nauci. Vreme je da uvidimo da je na scenu stupila nova nauka – otvorena nauka. Stara, klasična nauka bila je zatvorena unutar akademske zajednice, a sada je privreda u velikoj meri integrisana u naučne procese, kao naručilac i nalogodavac, koji želi da koristi nova naučna dostignuća.
Tada, početkom devedesetih, baveći se ekologijom sa pozicije ministra, uvideo sam problem praznog prostora, kada je u pitanju ekologija. Taj prazan prostor nastajao je upornim zatrpavanjem ekologije u kulturologiju, kao da je to fenomen kulture, da bi se na kraju shvatanje ekologije svelo na higijenu. Predugo smo sve svodili na svest, apelovali da se lepo ponašamo, da ne gazimo travu, da ne pljujemo na pod, da ne prljamo. Za to vreme, realni ekološki pokazatelji i problemi postali su vidljivi, posledice su mogle da se vide pogledom kroz prozor. Upravo taj pogled kroz prozor za mene je prava sintagma za Futuru. Treba pogledati kroz prozor, dalje od svog dvorišta i od svojih uvreženih stavova, treba pogledati napred, u svet.

Koji su fundamenti Futurinog pogleda u ekološku nauku i u realni svet privrede i ekonomije?

Ekologija traži novu matematiku. Ne može se dalje ići sa 2+2=4, u ekologiji se to menja, u ekologiji je 2+2-2=6. Ovo „-2“ je u senci, to je u sivoj zoni, u sivoj ekonomiji. Kapacitet sekundarnih sirovina u Srbiji procenjuje se na više stotina milijardi evra, pa je iz toga jasno koliki je izazov upravo to „-2“.
Mi na Futuri nismo zabranili reč „otpad“, ali zagovaramo korišćenje termina „ostatak“. Ostaci su zakon. Materija se generiše kroz različite oblike ostataka, a poslednji ostatak je – energija. To je, najkraće moguće rečeno, priča o cirkularnoj ekonomiji. Takođe, ružno je reći – otpadne vode. Pa to su upotrebljene vode, koje smo za nešto koristili, pa treba da ih očistimo i vratimo u sistem. Stvari ružno nazivamo, a što je još gore od toga, tako se i ophodimo prema njima.
Mi sada na Futuri transferišemo nekoliko novih, prevashodno bio-gasnih eko-tehnologija. Transferišemo jednu norvešku inovaciju, koja je 2016. proglašena za najbolju u Evropi, a radi se o mobilnim modularnim biogasnim postrojenjima.
Fascinantan je taj novi, mobilno – modularni trend. On se vidi i kod gradnje kuća. Najnovije kuće su – mobilne, one se mogu premeštati. Na Futuri projekti u kojima tehnologija počiva na betonu – ne prolaze, nepoželjni su.
U našoj zemlji sve započinje i završava se – betonom. Kao svojevrstan fenomen, uz to ide i fakat da smo jedino koruptivni na kvadrat i na kubik. Naš koruptivni mentalitet ispoljava se na najmerljivijim jedinicama, što je apsurdno. Dolazimo do situacije da imamo nov autoput koji je recikliran još pre nego što je upotrebljen.

Koji su ekološki dometi vašeg ministarskog mandata devedesetih godina?

Ne bi bilo korektno da sebe i svoje saradnike sada proglašavam nekim vizionarima, koji su ekskluzivno sagledali problematiku ekologije. Naš domet se očitava u nekim stvarima koje su pokrenute, koje su formirane, koje su mogle da otvore lakši i uspešniji put ekološkom razvoju države. Prvo, imali smo ministarstvo ekologije kada ga mnoge zemlje u okruženju nisu imale. Uspostavili smo ekološki državotvorno uređen sistem. Uvedene su neke procedure, uvedene su ekološke nadoknade, stvoreni su eko – fondovi, zeleni fondovi, uvedena je procena uticaja na životnu sredinu… Mi očito imamo neki turbulentan odnos prema ekologiji, ministarstva ekologije se formiraju, pa gase, pripajaju drugim resorima, fondovi se ukidaju, zelene pare služe za krpljenje rupa u državnom budžetu. To je strašno, to je kao da neko proćerda crkvene pare… To su sredstva uzeta kao naknada za ono, što je uzeto od prirode, i mora da se vrati prirodi. To su isključivo investiciona sredstva i ogromna je šteta što se ne koriste onako, kako treba. Procene uticaja na životnu sredinu posebno su tužna priča. Ono što je trebalo da bude svojevrstan najvažniji pečat na neku investiciju, danas je obično ruglo koje ne služi, praktično, ničemu. U hiperinvesticionoj atmosferi, sve se svodi na to da se dobije legalan priključak na struju od EPS-a, pa sledi upotrebna dozvola. Šta će taj investitor da odlaže, baca, emituje, zagađuje, nikoga ne interesuje. Samo je važno da investira i da ima pečat od EPS-a.

Kako vidite današnju ekološku industriju u privrednoj praksi u Srbiji?

Trpanje ekologije u klasičnu, linearnu ekonomiju je najveći greh. Ekološka industrija, svedimo je, na primer, na reciklažnu industriju, nastala je na pravi način, uporedo sa ekološkim fondom. Počela je da se razvija onako, kako treba, a onda je svedena na klasičnu subvencionisanu industriju. Kao rezultat, dobili smo paralelnu, sivu ekološku ekonomiju, sivo tržište sekundarnih sirovina, a hoćemo da uvedemo berzansku trgovinu sekundarnim sirovinama. Smetnulo se sa uma da je u modernom kontekstu industriju profita zamenila industrija benefita.
Neophodna su sistemska rešenja. Kako neko može očekivati da se reciklažna industrija razvija, da postane održiva, kada joj ukineš eko – fond. A on obezbeđuje upravo onaj pravi kapital za supstituciju resursa, koji je reciklažnoj industriji neophodan. Reciklažna industrija se ne sme gurati u okvire klasične industrije, ona mora naći svoje mesto u ekonomiji resursa. Uzmimo za primer reciklažna dvorišta. Jako ih je malo, potrebna su nam u velikom broju, to su najprostiji mogući objekti, a njihovo stvaranje je praćeno papirologijama i procedurama kao da se pravi spejs šatl. Sada se time bave lokalne samouprave, što je nonsens. Reciklažna dvorišta, reciklažni centri – to je biznis, to je ekonomija, to mora da bude u sferi ekonomskih investicija i ekonomskih interesa. Pa ne prave se ti centri zarad humanizma i renesanse, da bismo smanjili navodnu bahatost i nekulturu našeg stanovništva. Pogledajte komunalna preduzeća – prvo, ona su i dalje javna preduzeća, što je nonsens. Drugo, svuda u svetu komunalne firme su profitabilne, a naše se subvencionišu. To je ta nerazumna cena kupovine socijalnog mira.
Moje je mišljenje da su se stvari u reciklažnoj industriji ipak pomerile, jesmo mi u zaostatku, ali on nije nenadoknadiv. Imamo mi tu priču, ali plašim se da ćemo, kao kod alternativnih izvora energije i energetske efikasnosti, sistemskim nedorečenostima i nedovoljnom optimizacijom pojedinih sistema, definitivno izgubiti tu šansu za napredak i održivost.

U kojoj meri društvene, pa i političke promene, utiču na razvoj ekologije?

U traganju za promenama, što je prirodna težnja, kod nas se, sada već simptomatično, ciklično dešavaju neke pojave. Kada dođe do političke promene, za očekivati je da se uspostavi neki sistem, ako ga nije bilo, ili da se unapredi i poboljša, ako ga je bilo. Kod nas se na vlasti smenjuju čuvari sistema, koji kao da imaju samo jedan zadatak – da očuvaju sebe i svoj sistem. Sada je već uočljiva matrica – vlast se ima dva mandata, plus deo trećeg koji je, po pravilu katastrofalan, pa se onda menja. Tako smo prošli kroz crvenu deceniju, pa kroz žutu, a sada smo u plavoj. Za svo to vreme, dok su čuvari sistema radili svoje, mi smo, svi zajedno, gubili. Gubili smo, a i dalje kao društvo gubimo – veoma skupo vreme.

Velimir Cvejanov

Izvor : reciklaza.biz/