Sve više se insistira na potrebi integralnog koncipiranja društveno-državnih mera zaštite i očuvanja prirodne sredine u kontekstu uspostavljenih državnih propisa i mera kojima se definiše način (postupci) korišćenja prirodnih resursa i ograničava štetan uticaj pojedinih proizvodnih procesa  na prirodnu sredinu.

Projektuje se sve više upotreba „ekonomskih“ ili „tržišnih instrumenata  zaštitne politike i integralnog upravljanja prirodnim resursima. 

Profil ovih novih instrumenata ogleda se u tome što oni deluju u vidu korekcije, odnosno uvećanja cene korišćenja (ili ugrožavanja) konkretnog prirodnog resursa, prostornog dela ili kvaliteta prirodne sredine (koju plaća konkretni korisnik ili zagađivač i koja onda ex post – putem tržišta utiče na izbor postupaka eksploatacije i obim zagađenja). U tom smislu, zagovara se veće korišćenje kazni i refundirajućih depozita i tzv. „razmenljivih dozvola“ kao, znatno uspešnijih instrumenata smanjenja raznih vrsta zagađenja prirodne sredine od postojećih imperativnih propisa i normi.

Zalaganje za većom afirmacijom „ekonomsko-tržišnih“ instrumenata zaštite prirodne sredine pojavljuje se kao primarno, i to sa stanovišta oba željena efekta:

maksimiranje ukupne društveno – ekonomske efikasnosti (poštovanja primata tržišne alokacije);
maksimiranje strukturalne uspešnosti ostvarenja ekološke zaštite (uvođenja odgovornosti ekološke štete).

Nadoknada za korišćenje mineralnih sirovina
Osnov: Član 16. Zakona o rudarstvu

Nadoknada za zagađivanje životne sredine
Osnov: Član 85. Zakona o zaštiti životne sredine

Nadoknada za korišćenje prirodnih vrednosti
Osnov: Član 84. Zakona o žaštiti životne sredine

Nadoknada za zaštitu i unapređenje životne sredine
Osnov: Član 87. Zakona o žaštiti životne sredine